Sunday, December 26, 2010

Zamišljen pogled koji je neshvatljiv

- Za sreću je potreban nestanak struje – Jano voli fraze, ili kao što to jedan pametan čovek reče – Tada sam imao naviku da pijem – ili – Tada sam imao naviku da pijem vino i pišem pesme pod svećom - uvek je imao sveće i vino. A i nova godina se pominje ili bombardovanje sankcije pljuge sigurno. I sad. Ulazi gospodin poznati, pisac, slično se zove kao salvador samo na K. On piše o gradu. Ali radi se o čoveku koji opširno opisuje gadosti svog starog tela pomešanog sa umom. Razveden biblioteka kućna pomoćnica. Papiri su bitni, ne smeju biti dirani, ne smeju se spremati, naredba. Ali njene obline skreću njegovu pažnju i opet morbidne asocijacije i plakanje. I kosa je prestala da raste, teme je prokrčeno član akademije. Zasluge i priznanja radićemo kako je najbolje.

Ali priča o vinu i noćima uz sveću se tu ne zaustavlja. Ona se ipak vraća unazad i prati autentičnog živog čoveka oženjenog. Dokazi o uzavreloj krvi i burnoj emocionalnoj prošlosti složeni su u promotivne blokove i naslagani u zidove sanduke. Dokazi o dokazima još davnije prošlosti, emocionalno nezrele, jer sad je ipak mnogo bolje samoubistvo je mnogo bolje ili barem hladnokrvnost po tom pitanju. Nije to više iz afekta nije sad iz afekta ne iz afekta sad. Već, zrelo razmišljanje. Izazov je u drugim stvarima, zato možda, život odnosi pobedu preko smrti, to kod onih što su prošli tu tinejdžersku fazu ili dečiju fazu razmažena derišta.

I sad sam ja u sličnoj situaciji samo što imam plavu košulju i kajš. Zadovoljan sam kako mi se gužva odeća ispod stomaka kajš oko ramenu i ruku. Zadovoljan sam ofucanim patikama desno stopalo nakrivljeno na desnu ivicu đona što prija, nisam naslonjen dobro. Antene kao jelke sveća kao jezero sa upaljenim okom oko kao strašilo u jezeru splav koji gori kao oko strašilo u bundevi. Narandžasto svetlo treperi. Slabo se vidi. Plamen je kratak mislio sam da je dovoljno slomiti zid sveće ali nije u tome rešenje nema veze. Totalna iskrenost čoveka. Niko to ne shvata. Ali zato on dobija lice. Pod senkom. Pokvaren. Cerenje kaženje hvatanje noge isprepletanim prstima dve ruke skakanje na jednoj nozi prdenje. Niko tome nije ravan. I u zanosu se okrene u levo i kosa mu na trenutak prekrije lice i nos pa se vrati u desno i on se smiri zbog mirisa koji su nestali, ostavi violinu na pod i počne da liči na ono čega se seća. Ali ne može podneti to neprijatno sećanje na sebe. Na koga se navikao sada opet? Ogledalo odmaže fizički se promenio pogled mu nije isti više to nije on na koga se navikao sada opet mora da se navikava ali lakše je odustati od toga i zaboraviti na sebe zaboraviti na dugu kosu i vratiti se u realnost neka drugi odluče ko sam i šta hoću ja ću isto odlučiti kao što je prirodno.

U ostalim knjigama postoje slične teme ali između ima još mnogo. On je, recimo, baš cenio da bude veselo. Debelo veselo otvoriš na stranici i razveseliš se bujno debela sa dve sise sa više od dve sise za listanje debela vesela za raspoloženje. Kuvarica žena koja brine o životu. Osnova. Enciklopedija. Bradavica plastična maketa na svakoj stranici trud.

1 comment:

There was an error in this gadget