Ivana je izvadila komad slanine iz unutrašnjeg džepa. Ponudila mi je – ga je. Ja, nije toliko da nisam mogao, koliko nisam hteo. Jednostavno sam odbio. On je hteo. Ponudio joj je britvicu za rezanje drvenih olovaka (perorez!?). Prihvatila je. Prvi put da je prihvatila – koliko se on sećao. Ivana je znala bolje.
Ubijali smo vreme krupnim koracima između rafova prodavnice. Prodavačice su naše paranoidno ponašanje podržavale pogledima koji su se oštrili na periferiji naših čula. Ivana je ugledala majicu. Mi smo ugledali majicu ugledavši Ivanu. Ivana je ugledala nas ugledavši majicu. Prodavačica je bila sakrivena u tegli džema od pomorandže. Neko je nešto zaključio. Bilo je pola sada i petnaest minuta, ako se ne uzme u obzir vreme koje je od tada proteklo.
Negde baš u trenutku kada smo izlazili iz prodavnice, ugledali smo dinosauruse.
No comments:
Post a Comment